Ciganska idila

Za čergom se vuče mesec, obrazi mu medovina, Obasjava put prašnjavi pun rupčaga i krivina, A u čergi sreća živi, žagor putem se razleže Od smeha se noć uplaši, gladne zveri se razbeže.. Staro kljuse sneno hoda, labave mu uzde vise, Samo nekad malo stane da noć svežu omiriše. Dok Ciganin lulu puši i od dece lice krije Duvanskim se dimom sladi, sluša dečje brbljarije. Kad dosadi kloparanje, zaprega se tad raspreže, Kljuse vode da popije, na livadi da se veže. Stara ćebad se razvlače da se kuća mala pravi, A čupavci, mali, crni, razbeže se tad po travi. Raspali se vatra jaka, da plamen u nebo bije, Miris dima pored reke magiju i tajnu krije. Tad Ciganka na verige čaj od trava raznih meće, A u kosu i za pojas stavlja plavo poljsko cveće. U haljini s karnerima, primadona tad postaje, Oko vatre ta luduje sve dok plamen ne potraje. Violinu tad ostavlja bradonja što lulu puši... Sve utihne... Čerga spava... Dok na žbunu veš se suši...