Drugi ne vide ono što jesmo

Tražeći lepotu, uživala sam gledajući u divlje ruže i pevajući u sebi balade... Tražeći istinu, trčala sam prema bajkama tumačeći završetke priča... Tražeći pravdu, molila sam krivce da se pokaju da bi im se oprostilo... A drugi su videli kako lutam i smejem se pticama gledajući u nebo. Ličila sam im na autistično dete što ima svoj svet u zvezdanoj auri. I ja sam nekada nekoga, pogrešno tumačila... I sigurno sam se kačila o nečije napukle grane ne gledajući u rane što ispod kore krvare... Drugi osuđuju ono što vide... Drugi ne vide ono što jesmo... A jesmo, ono što je zapisano u knjizi Postanja, ono što šušti i teče u nama, ono crveno što kao zvono odzvanja u prsima... Ono što ispletemo svojim prstima... Ono što ostavimo kao dar u tuđim kućama i kažemo, a ne lažemo o onome, što nam leži u srcima... Jer jesmo, to što mislimo a ne kažemo, to što želimo a nemamo, to, u šta verujemo i molitvom tražimo... Ljudi ne vide ono što jesmo... Jer jesmo, ono čega se plašimo a nemamo snage da se odvažimo... Jesmo, to što noću sanjamo i što u tuđoj duši vidimo. Ono čemu se klanjamo i ono čega se stidimo... Jesmo, ono što iz naše tuge iznedrimo i osmehom uspemo da skrijemo; Ono za čim se kajemo i čega se setimo dok besomučno pijemo... Jesmo, Ono što sa sobom ponesemo kad na put bez povratka krenemo, onaj tren između udaha i izdaha dok cvetamo, pre nego li potpuno svenemo.