Ekstaza stvaranja

Sve počinje iz duboke tišine... Dok čekaš nešto kao molitvu Jutarnju, prvu... Il' slušaš ptice kako pevaju Dok čekaš savršenu oluju. Šta se to sprema? Šta ti to tvoj smiraj usnuli budi? Nije to svet koji poznaješ I nisu to neki, tamo, ljudi... U tebi pročinje sve da treperi, Da ispod kože mili... Da trne, grebe i bode... Pored tebe je sve što ti treba, A ti bi nekuda da odeš... Podiže te nešto neprestano s mesta, Ruke ti nešto traže... Neke alatke... Platno i boje... Olovka tvoja, nešto bi da ti kaže... Pa te pritisnu nebeske sile, Nestvarne, ne znaš im ime... Nekad te anđeli na krilima nose I s tobom pišu rime... A nekad, oni, s krilima crnim Što im ni ime Ne smem da kažem... Njihovo društvo baš i ne prija Al opsena te laže... Nose te tako, letiš sa njima I bljuješ vatru ko ranjeni zmaj... Za tobom ostaju zemaljski tragovi Što liče na pakao... Ili na raj. Al sam ne biraš... Nemaš te snage, A često nemaš ni volje... Samo se prepustiš, Stvaraš... I stvaraš... Da delo ti bude što bolje. Ne jedeš, nit piješ.... Ne možeš da spavaš, Lebdiš između sna i jave... Gradiš ... Rasturaš... I ponovo gradiš... Pa se onda čudiš zašto tako radiš. Telo ti je samo instrument svesti Na njega više ne paziš... Ono se lomi, puca ko struna, A sila stvaranja gazi li...gazi... U jednom trenu, na tebe padne Kiša neke miline, Otvore se čakre na auri tvojoj, Topiš se od vreline... Pred sobom ugledaš svoje delo, U transu stvoreno, neznano kako... Utrneš ceo... I glas izgubiš... Od sreće bi zaplakao... Gledaš ga dugo... ...pa se onda smiriš Dok žmarci te neki podilaze... Onda ga iznova pogledaš još jednom, Diveći se erupciji Iz svoje ekstaze...