Gavran

Jednom u čas tužni noćni, dok razmišljah, duh nemoćni nad knjigama koje drevnu, nauku u sebi skriše, bejah skoro u san pao a neko je na prag stao i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše -Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše Samo to i ništa više. -------------------------------------- Edgar Alan Po LASTAVICA Jednom davno u tišini, na kraj sveta, u divljini sav iscrpljen i umoran depresivan i zapušten sav potišten i u jadu, ne videh ni malu nadu. Neće misli da se kradu, vide da sam pas napušten, na zvezde se ustremile, na mesečev sjaj ponoćni JEDNOM U ČAS TUŽNI NOĆNI DOK RAZMIŠLJAH, DUH NEMOĆNI razli se na telo moje; samo crne behu boje ophrva me tuga neka, mnogo veća od mog uma mnogo veća od čoveka, od koje mi nema leka... Zaboravih da me čeka smirenje na kraju druma al se setih da pogledam šta na listu belom piše NAD KNJIGAMA KOJE DREVNU NAUKU U SEBI SKRIŠE Čitah glasno ko da žurim, ko da želim da odjurim što dalje od ove magle što me guši i priteže na tabane žar mi stavlja i još jače bol nastavlja okovima ruke veže, i glavu mi žezlom steže; U tom stanju nisam znao da sam dušu đav'lu dao BEJAH SKORO U SAN PAO A NEKO JE NA PRAG STAO Neka jeza telom prođe, nemam nikog da mi dođe setih se da možda beda, još veća mi ispred vrata pošto više se ne seća, srce moje, šta je sreća, šta je ljubav žene lepe, šta je briga dobrog brata a onda se cvrkut čuo, ko da neko pozdrav sriče I TIHO JE ZAKUCAO, KUCNUO ŠTO MOŽE TIŠE Setih se tad knjige one, sa slovima crne boje u njoj neka tajna leži, hoću njome da se spasim da u starim listovima posegnem za stihovima u pesmi da smiraj nađem, da se smirim, da se skrasim al u strahu opet planuh, čujem kako krila njiše POSETILAC NEKI - ŠANUH, KUCNUO ŠTO MOŽE TIŠE Držim knjigu u rukama, telo mi je u mukama dok čarobnu reč'cu tražim, od pesnika, mudrih, starih, onda nađoh perjanicu, onu čudnu bisernicu pa istrgoh tu stranicu, zapamtih je pa je spalih; Pred vratima lastavica, u kljunu joj ljubičica na stranici - NADA - piše, SAMO TO I NIŠTA VIŠE.