Iluzija

Ja sam tebe davno izmaštala... Srmom sam te zamotala, u zlatnu kutiju spakovala i sakrila te između obrva... A prvo zrno iz koga si nastao bilo je zrno peska koju je Kinez pronašao u ostrigi... Dodala sam kap krvi sa Isusovog trnovog venca, skrenula Nil u tvoje vene i oči ti Sirijusom ozvezdala... Dotakla sam te iskrom iz Velikog praska, da se trgneš i oživiš... Udahnula sam ti vetar sa Pirineja, da prodišeš plućima južnih predela... Na levu sam ti ruku brojanicu, Lestvicu, stavila da se pred Bogom ne stidiš... Naslikala sam svoj lik u tvoje zenice da osim mene ništa drugo ne vidiš... Ni najtamniju noć i svetionik Huk u daljini... Ni Nijagarine vodopade zimi... Ni Bajkalsko jezero na jugu Sibira... Niti druge žene pune mana i vrlina... Zavolela sam te... I zatvorila u bocu kao Aladina... Lomila sam trepavice žmureći i krijući te od drugih u mislima... I sebe predugo, predugo obmanjivalala ne shvatajući da si samo iluzija čije sam ime konačno zaboravila.