Imaginarna pesma

Neću više Da pišem O mesečini... O svitanjima... I zvezdama snohvaticama... Sad kad razmišljam O važnijim Pitanjima Zaglavljenim Kod sedmog pršljena Negde Među lopaticama... Po svetu mi Rasejani geni A godine Mi sele na stopala... U meni se jetra Već peni A ruke Nikako da operem Od nekog Crnog Netaknutog kala... Sada Kada shvatam Da više u ružno Nego u lepo Ulagala sam Sebe I da se zrno Oštro I svirepo Uvuklo pod nokat Pa otuda me Podmuklo grebe, Rešila sam Da list okrenem... Da se prenem... Život nije Ono što želimo Da jeste... Čovek se rađa Kao crv I njegovi se Roditelji Ne pare I ne mreste... I nebo Nije samo Sunčani svod I Božji dom... Nego Rupa Crnja od pakla Gde sve je Ništa I krš I lom... I baš nikoga Nikada Večna lepota Nije dotakla... Neću više Da pišem O nečemu Zamišljenom, Kao što je Sreća... Kad na svaki Tren sreće Padne buket Uvenulog cveća... A ona se Otima I zbog nečega koprca... Želimo nešto Čega nema Menjamo Ritam srca... I u toj večitoj borbi Lomimo se Runimo I kičma am puca... I znam Da ova pesma Pesma je Razočarenja Posrnulih nadanja Neizrecivo Bolnih padanja... Istina bolna I jedina stvarna... Ova pesma Je moja... Po malo bizarna I kao život Imaginarna.