Ja sam ti niko

Tog jutra si mi rekao: -Ona je moja kuća! Poljubio si me u čelo i žurno zatvorio vrata. Odjednom su zatvorena vrata postala granitna planina koju ne mogu prepešačiti... A bila su, ta vrata, Zvezdana kapija u kojoj si se iznenada pojavljivao i odvodio me u beskonačnost. Sa tobom sam bila pero rajske ptice i pena na kristalnom pesku... Pred tobom sam bila otvoreno svratište i pijaca izgubljenih snova... Uz tebe sam bila leptir čija su se krila lepila za kožu. Bio si Prometej koji mi je donosio ukradene vatre... Dok smo nestajali u plavetnilu strasti ne mareći za stvarnost, dok sam ti nalazila slabe tačke i otkrivala najskrivenije misli, dok sam ti poklanjala rubine svojih čula ti si se hladio lepezom sa stočića i u džepu stiskao spisak za kupovinu. Obećavao si mi lampione okačene na vrhove borova, postelju od belih ruža i srebrom vezenu posteljinu, plodove marakuje za sledeći obrok i pehar sa vinom od ribizle... A ona o kojoj nismo pričali vukla te je nevidljivim koncima nazad... Ona što je dobijala ostatke. Ona što ti je peglala košulje... Ona koja ti je zamenila majku, brinula za hranu, lečila ti prehlade... Ona, koja je sve znala i ćutala... Ona koju si ljubio po navici, dok sam te čekala u spavaćici od mesečine, sa pogledom snene prepelice... Gorela je noć i topilo se nebo te poslednje noći... Govorila sam ti bezobrazluke i lomila prste po tvojim rebrima. Uplitali smo tela kao dve otrovane zmije i razgrtali noć da bi videli nebo... Ja sam videla strast koja je kapljala na mene poput medovine a ti si zatvorenih očiju, trepavicama, krotio savest. Pročitala sam tvoj poslednji uzdah na jastuku, dok si mi okretao leđa: Nisi to izustio, ali ja sam čula... Još mi odzvanjaju u mislima neizgovorene reči: - Ti si mi niko! - Ti si mi niko! - Ti si mi niko! Pokupio si svoje stvari... Tog jutra si mi rekao skoro šapatom: - Ona je moja kuća! Poljubio si me u čelo i žurno zatvorio vrata.