Jača od bola

Spolja sam slična staklenoj perli, al od granita sam jača sve moje radosti, biseri beli, krase zidove plača još dok sam bila zrno života nebo mi nacrta pol majčinski kod mi u pupak stavi i recept leka za bol. Mesec mi čupa sferu iz tela, dok plimu poklanja vodi pulsira svemir unutar mene, ko da će da se rodi moja se snaga predaje bolu, te jauk puštam u prazno kad me poslednji trzaj napusti, prestaje da bude važno. Stvorena jesam od muškog rebra, i tanka sam kao prutić biće sam kome sloboda treba, vera u Boga i krstić kao Brunhilda nekad sam jaka, i nosim se sa olujom čuvam svoj porod na trepavici, dok spavam s crnom gujom. Šakama stežem varljivo vreme, ko pesak pun dragulja spašavam kuću i okućnicu ispred klizišta mulja možda sam lakša od pera ptice al imam na sebi trnje beli sam krin u polju makova a oči mi od noći crnje. Zvezda mi pali slaba ramena, dok me upija trava nebo se ruši u moje ruke dok mi tu čedo spava Sveta me Majka odozgo gleda, šapuće: " Ne brini kćeri snaga se ženska, verom i nadom, a duša ljubavlju meri." Kad mi se poslednja kapljica znoja slije niz hladno čelo i kad me pokrije na večnom putu tanano platno belo svetleći snopovi iznad mog tela vinuće me međ svice mlečne će kiše politi kosti, iz njih će iznići klice. A iz tih klica porašće biljke i biće ženskoga roda U njima jezgro za novi život s magijom majčinskog koda uzalud ničiji život ne prođe, u Božjoj knjizi smo slova Iz mene žena raspeta kliče: Jača sam od svakog bola!