Jure me godine

Jure me godine... Krijem se u šipražju borovnice, gde brbljivi drozdovi svijaju gnezda, pa letim iznad oblaka da od rajske ptice iščupam pera i stavim ih na nebo umesto zvezda... Neka me sila tera da se zakitim bojama i da preskočim bezdan između dva svetionika... Mojim se obrazima hrane sirene iz Severnog ledenog mora, dok plačem za izgubljenim šapatom vetra nestalim iza sedam gora... Ostavljam za sobom mulj kao Žuta kineska reka iza čijih poplava zemlja umre... Ili procveta... Skačem po vodi da ostavim tragove... Hvatam Jelena za rogove, a on me baca na kaktusove bodlje, na drugu stranu sveta... Jure me godine... Suši se pramac mog nasukanog broda i cepaju se istrunula jedra... Trčim, noseći zastavu smotanu u stisnutoj šaci... I već me jako plaši nepoznat zvuk što mi je sve bliži... Nalik trubi što za počinak svira... Pevam glasno da ne čujem poslednju naredbu sa neba: Predaj se... Zastavu belu, diži! Dok srce u grudima još se cima i odbija da salutira...