Ledena pesma

U meni Pesma, ko grudva snega hladnoćom ledi dah, od nje bih rado, ovog trenutka stvorila vulkanski prah. Bolje da rečima raspalim vatru, pa nek izgorim i ja, al nemam reči, toliko tople, ona to dobro zna. Evo me, otvaram kožu i meso, da rukom zgrabim to zlo, da ga iščupam, belo i podlo i da ga bacim na tlo, da ga otopim, od njega stvorim, bar jedno kitnjasto slovo i ono bi mi značilo više, nego ništavilo ovo. Sve su mi reči, ledene igle, ovog novembarskog dana, ne umem njima da vezem Pesmu, dok mi u grudima rana. Izgubila sam od jutros luču, ne mogu stvoriti vatru, sve moje stare žeravice, uspeše da se zatru. A grudva raste, pritiska vene, koje plaču i mole: Požuri, hajde, u tebi žive patuljci koji te vole! Olovku mrvim da od nje stvorim malu grafitnu česmu pa da iz straha, što me sad ledi, istočim ovu Pesmu.