Loša navika

Sparno je letnje veče... Silazim sa trotoara dva stepenika do vrata... Čuju se udarci sata... A klavir unutra svira nešto što nerve dira i što me vuče da uđem onako, malo sluđen... Lagano, kao da lebdim uđoh u mračni klub... U dubini zeleni šank, na sredini drveni stub... Čudan miris nekih cigara I slikaTitanika koji tone na zidu od crvene cigle... A mene godine stigle, ove me note lome i ova me magija vara. Za klavirom čovek godina preko šezdeset žmureći zanesen svira... Prstima po klaviru prebira i sanja vreme kad bilo mu je deset... Za prvim stolom mladić s kačketom i čašom žuči pognute glave bolesno ćuti... Za drugim, par, s rukom u ruci, gleda se oči u oči... Dami za šankom konobar toči već peto piće s nogu... A ja se tamo provlačim vešto između četvoro što plešu... Umrli bi da mogu, isprepletanih nogu... Ne poznajem ovu nijansu dima... Pomešano ljubičasto svetlo I tišina... Sebe vidim u uglu, kako zurim u prodavačicu lala... A ona umorna, čeka nešto i tako stojeći spava... I što je tmina veća to manje nazirem ljude... Neki se polako bude polupijani i mirni... Kao u nekoj krivnji pokazuju pravo lice... Neki zaliče na paćenike, a neki i na ubice... Čuje se tri sa sata, neko zalupi vrata, sa zida pade slika potopljenog Titanika... Pijanista podiže glavu zaspalu, sa klavira, protrese brzo ruke i opet poče da svira... Popijte zadnje piće! šanker poče da viče Fajront je... Dosta je bilo! A meni ko da je krivo okrenuh leđa svima pa me odnese tmina u neko drugo vreme... Sve je bilo do mene... i ovo veče što minu i ode u neku daljinu i druge neke slike... Ah, loše li navike... Nikako da pobegnem i zaboravim u miru... Ruke su nekako svikle da misli mi kao pečat utisnute ostanu na papiru.