Ne idem ja više nikuda

Na mojim stopalima rastu mahovine dok stojim u mestu kao panj davno isečenog hrasta... Moji se putevi uvijaju kao zavodljive zmije vabeći me pohotno prema planinama. Sećama se zelenih grana koje mi posekoše da bi njima neko ogrejao siročiće. Ne žalim za raskošnom krošnjom, ali mi je žao što su mi noge vezane korenjem usred nedođije. Planine mi vraćaju eho dok zovem nepohođene svetove. Iza njih su zamišljeni proplanci iz mojih magičnih fatamorgana. Poletela bih ali su mi ukrali ruke... Nemam čime da zagrlim ptice koje na mene sleću, ni veverice što mi repom miluju trule godove... Nemam čime da mahnem oblacima dok sanjam jedra što ih razapinjem na brodove. Padaju na mene hladne i igličaste oktobarske kiše spirajući mi preostalu boju sa ostarelog lica... Opsene se moje grle sa bršljanom koji se hvata za oporu koru preostalog mi tela. Nema vetrova u mome trajanju koji bi mi doneli lepet krila ponoćnih anđela... Prošle su mnoge kratkodnevice kroz moje vreme ne ostavljajući za sobom uspomene... Pogled iz visoke trave u nebo ne donosi mi očekivano smirenje... Ne treba mi Severnjača da mi ukaže na put... Ne idem ja više nikuda... Sedim sklupčana među žbunjem skupljajući u zemljani skut mrvice sećanja sa poslednje svetkovine dok divljina na mene ogrće magličasti kaput i zaključava mi kapke da ne gledam cvetanje divlje ciklame. Na mojim stopalima odavno rastu mahovine dok uranjam skrušeno u trnovito žbunje divlje kupine...