Neljubavna pesma

Da ti napišem pesmu ljubavnu, to bih najviše od svega volela... I da ti k'o davnih dana šapućem ljubavne rime... Da me ljubav tvoja nije toliko zabolela, ni sada ne bih znala, da neljubav ti je ime... Dok smo se za ruke držali i dodirivali se malićima, bilo je to čudo jer smo se njima povezali... Meni je to bilo dovoljno, kao da smo se time na večnost obavezali. Sedeli smo na klupi i dugo se in oči gledali... Kao iz neke šale, ali toliko dugo, dok se zenice očiju naših, in tom zanosu ne bi pomešale. Gazili smo, po žutom lišću, polako, dok je krckalo k'o tanko staklo... Pisala sam ti pesme i uživala, Ali tebe to nikada nije dotaklo. Bio si tajnovit i hladan, kao crni magnet si me privlačio... Ja sam se radovala ishodu divnom... A ti si, očito, odugovlačio! Pisala sam ti pesme, meke, kao nežna svila, A ti si me smatrao jačom, nego što sam ustvari bila... I sve se in trenu završilo pre nego što je i počelo... Ljubavi nisi imao za mene, sada znam... Da, to te je kočilo! Prošlo je dosta vremena i ne znam ništa o tebi, ali držanje za ruke prstićima i dalje čuvam in sebi.. Ja sam te nekad baš volela i pesme sam ti svoje čitala... Evo i ovu, neljubavnu, za tebe sam sada napisala! Iz zbirke - DAMARI TIŠINE - Lj.T