Nesanica

Zrak mesečev kao slamka spasa često gvirne kroz prozor bez glasa pa pomislim da će snovi doći karucama iz duboke noći. Ali konji u punom galopu Nesanicu vuku u oklopu. Od ponoći vreme se oteglo postelja mi posta mravlje leglo grčevi mi kidaju mišiće dok me krevet u čeljusti stišće... Srce bridi u želucu prazno Nesanice, ti najcrnja kazno... Guber kratak i noge mi zebu trnci ruke ko iglama grebu u leđima kolac mi od gloga ležaljka mi gora od brloga... Okrećem se oko svoje ose Nesanica čupa me za kose. Srce tromo prepreke preskače kad zažmurim počinje da skače zacvokoću od umora zubi svaku radost noćas briga ubi. Crne rake iz uma izleću Nesanica zapalila sveću. Prevrćem se sa boka na leđa trepavice postale mi pređa pluća kamen, ne mogu da dišem a kamoli stihove da pišem. Ponudi mi makar prvo slovo Nesanice, ti buljava sovo. Dokle li ćeš dušu da mi mučiš dok u ćošku neumorno čučiš šapni želju da ti je ispunim dok sekunde do svitanja krunim. Al ne traži da ti sve oprostim, Da te opet Nesanico, gostim. Zapaliću kandilo da gori Njegov plamen da idilu stvori Da mir sklopi oči pune sveta Da u duši blaženstvo procveta. Da se čuje samo poj anđela Nesanico, na ognju gorela.