Nije to zbog kiše

Šta je moja tuga nego slabost kratka u danu kad kiša u prozore bije ko je tako bolnu svu od čežnje satka i uspe pod kapke meni da je svije. Uzalud mi vetar otvara vidike kroz plačljive krošnje savijenih grana kada se u meni već stvaraju slike neba sa jatima pokisnulih vrana. Nije to zbog kiše, nije zbog sivila već navika pusta grudi mi razdire previše sam sebe bez veze krivila oko sebe često stavljala okvire. Vrata su mi brana od najezde tame i zavese spuštam da oblak ne vidim obuzmu me trnci što u meni čame i slabosti svoje prosto se zastidim. Kada se osvrne za tišinom svojom nema tamo ničeg osim ogorčenja dok po nebu vetar crta plavom bojom još uvek se plašim konačnog buđenja!