Nosiće je vetar

Kad plakanje njeno, probudi ti noći, I kad iz kolevke, zasvetle joj oči, lice njeno nežno, kad se zarumeni, kad te uvesele, nestašluci njeni; Ti se predaj sreći, zaljuljaj kolevku i zahvali Bogu, što ti dade ćerku. Pazi je k'o staklo, u rukama steži, brini se i čuvaj, u srce je veži... Ona raste, buja, k'o mirisno cveće, darujući, stalno po zagrljaj sreće... Tatina princeza i mamina vila, ostaje zauvek, ma gde nekad bila. Želimo joj makar od radosti tračak, nosiće je život, k'o vetar maslačak... Da ne padne samo u ruke neljudi, da joj neko nevinoj, muke ne dosudi, da je loši ljudi ne gledaju ružno, da joj dugi dani ne protiču tužno. Bože, ne dozvoli da čovek bez srca, ućutka joj uzdah, dok u duši grca, da joj krila slomi, da skrnavi telo, da ugasi život, bitisanje celo. Molim te da čuvaš, buduće nam majke, Bez njih neće biti ni zemaljske bajke.