Obraćam se s poštovanjem

(Posv. Jovanu Bundalu) Usudih se da pomislim kako i ja imam dara da stihove zapisujem i da pesmu dobru stvorim... Posle dužeg piskaranja videh da me mis'o vara, uzaludan trud prosipam, uzalud u želji gorim. Ugledah se na najboljeg, u pesništvu veterana, svaka mu je pesma bajna, svaki stih je nova tajna, pa ukrašen i posrebren kao deo filigrana zacvrkuće sa papira, ko grlica raspevana. Pokušavah da ga pratim, da kopiram stil i način, al mi pesme nakaradne, ko amebe morske, blede... Master šef je taj poeta, ima neki tajni začin kojim, male, nas šegrte, omađija i zavede. Kad poemu nam servira, sve u nama zatreperi, rasplaču nas elegije, a duhovne dušu pune, ljubavne u srce uđu, pa se ono zabiseri i zablješti, ko kroz tminu, žuta svetlost mlade Lune. Anđeoski nežne rime, meke kao krila bela miluju nam svaki damar, i nose nas u visine, pa i ja sam ponesena, da napišem tako htela, ali svaka reč mi suva, ko list suve deteline. Pođe mi od ruke nekad, da iznedrim nešto bolje; Upotrebim svoju maštu, neke fore kruševačke, al izađu mi iz volje, kad pročitam Jovanove, jer on ima, čak i one, što se čitaju natraške. Želja mi je da mi sonet, on napiše jednog dana, u sonetu da mi kaže, da pesništvo, to je zanat i da moram to da shvatim, onako od sebe... sama, da prekinem, ako nemam, za tu svrhu pravi alat. Eh da mogu da rastočim ovo svoje telo lomno na deliće da razbijem sujetu što razum muti, pa da shvatim da je znanje što ga imam dosta skromno, da umesto što se mučim, možda bolje da zaćutim. Pa i pored svega toga, rastrzana i u hodu, obraćam se s poštovanjem, s izazovom se susrećem; Ovom pesmom, što mu pevam, svojevrsnu ovu odu poklanjam mu k'o divljenje i zahvalnost za umeće.