Odlazak

Soba je bila bela i svetla... Sjaj je dolazio od suza U kojima su se ogledali beli zidovi, sunce iz prozora... I belo lice na belom jastuku... Kad je rekao da ga boli Rekla sam mu da je to zato što postaje leptir Zažmureo je i zaćutao... I videla sam da postaje leptir, Sav prozračan, da ga dahom možeš ubiti. Soba se smanjivala i postala siva, Pogledao me je i rekao:- Boli me još...- - To je zato što postaješ ptica!- Samo je slabašnom rukom sklonio plavi uvojak sa orošenog čela... A ja sam videla kako postaje ptica, Ranjena... Slomljenih krila, Ptica koja nikada više neće zapevati. Soba je bila kao mala, crna kutija, Hladna i sablasna... A on se nasmejao i utešio me: - Ne brini, sada sam ptica, Osećam kako mi rastu krila... Podigla sam ga da bi mu bilo lakše, Da se krila kojim slučajem ne polome... Bila su bela, sjajna i mekana kao svila, Bila su bela i mekana... Anđeoska... U tom trenutku, soba je bila poput svemira, Kao da je sunce u nju palo... On je ustao i laganim koracima prišao prozoru - Sad mogu da poletim!- Potrčala sam da ga zadržim Ali on se nije ni osvrnuo, Nije mi ni mahnuo, Nije se pozdravio Nisam mu poželela sreću... Leti... Leti, anđele beli,... Prošaputala sam kroz suze Dok je soba postajala sve manja... i manja, Tako mala da sam se pitala Kako uopšte u nju mogu stati... A onda sam shvatila da me nema... Da sam ništa... Da više i ne postojim...