Postojim u rečima

Ne tražim sebe u nepreglednim horizontima što imaju granicu između zemlje i neba, niti u skučenosti malog tavana gde se na trepavice kače paukove mreže... Ne vidim sebe na peni kako se sunčam sa mladim kitovima, niti u barci što se pijana na pučini ljulja. Nemam telo od zemljinog praha u čijim se barama legu pijavice... Niti lice mesečeve mene kad mi san kradu zvezde snohvatice. Ne gledam sebe očima ratnika I ne osuđujem na giljotinu one što ne umeju da maštaju. Oprostim lako probuđeno praskozorje I grlim malodušnike koji se nauče da praštaju. Ne gazim bisere grešnim nogama da se ne bi okrvavili mojim ranama, neka ostanu beli, za one duše što se skrušeno mole i beže u ćoškove sa svojim manama. Hvatam se za oblake, da me ponesu misleći da su ptice selice a oni me spiraju kapima kiše i raspadaju se na borovim iglicama šušteći poput uplašenih šišmiševa... Na tromeđi: žene, kukavice i pesnika, postojim negde između sna i jave... negde između mirisnih prolećnih vesnika i zatočenika koji šapuće život pacovu u samici iza brave... Postojim u rečima koje su ispisane hologramom i koje će nestati sa prvom grmljavinom...