Preplitanje

Ulicom prolaze ljudi i nose radosti svoje i prolaze drugi ljudi, što nose svoje tuge, sreću se, grle i ljube, tešeći jedni druge, u tom', predaju tugu, a tuđu radost prisvoje. Nose tu radost kući, misleći da su srećni, sebe kao junaka u priču tuđu stave, u snovima im se slike, lepote neke jave, pa im se tuga, do jutra, nekako malo posreći. A oni što uzeše tugu od drugog nekog čoveka, vuku je, plačući, nazad, do svojih ulaznih vrata, umotaju je, u svoju, hartiju s dezenom smeha, no ona u ponoć zakuka ko ptica zidnog sata. Do jutra sve se stiša, noć sve nekako smiri, srećni se s osmehom bude, jer sreća u njima cveta, iz tužnih očiju, opet, nova nesreća viri i tako u krug biva, sve od početka sveta.