Slovo o ljubavi

Ljubav se ne dokazuje, niti se rečima kazuje, ona u vazduhu živi... Hrani se medom iz nestvarne čežnje i poji se suzom nepoznatog značenja, izniklom, negde iz korena duboke žudnje... Pojavi se niotkuda, u trenu odsutnosti, zagospodari umom, srcem i telom... Širi se brzinom svetlosti, poput metastaze, preuzme svesno i nesvesno u nama. Oduzme razum, promeni prioritete, ukrade sve što je bilo vredno, pa ga podredi sebi... Ljubav je čudo koje čekamo, a koje može biti osećanje blaženstva Ili najveći košmar... Nepredvidiva, neumoljiva i nezaustavljiva energija koja teče kroz nas i koja se ne može kontrolisati... Ona nije nešto što se podrazumeva i uzima zdravo za gotovo: To je osećanje u kome se dve aure spajaju u jednu. To je hemijski i fizički proces praćen eksplozijama, požarima, poplavama... I raznim potresima druge vrste... Ali koje posle svakog brodoloma nalazi mirnu luku da se smiri i ukotvi. Samo, ako se, posle svake varnice u oku rodi suza praštanja, samo ta ljubav je prava... Praštajmo, ako osećamo da nam bez nečijeg prisustva nema života. Ljubav zna, ko je to i vodi nas ka njemu. Prepoznamo li tu iskru u oku, uhvatimo je pogledom I ne puštajmo je nikada.