Slutnja

Slutiš... Usne ti k'o led i smeh ti je tiši... Kao da se bojiš, nesigurno stojiš, jer nikada do sad nisi bio sam... Hvataš se za reči, hteo bi izbeći oproštaj, što mogu danas da ti dam. Slutim... Sutra ne postoji, noć je ispred nas... Prokockane sate ne mogu da vrate kajanje i jad... Ostavimo loše, neka nam se troše u lepom, svi dani, dok se runi "sad". Ćutiš... Jasno ti se vidi u očima tuga... Iz tebe govori "uzalud se voli..." I uzalud želje da se spozna svet... Istina se niže, na kraju se briše prvi skok niz vetar pretvoren u let. Ćutim... Samo čujem kako odbrojava sat... U meni se svilo što je nekad bilo... I neko crnilo što će doći tek... u tišini slutim, na vreme se ljutim, životu je malo da stane u vek! Ćuteći se tako i nebo primaklo... Osetili nismo da je ispod nas... Zenit sunca prži, za mene se drži, čuje se sve jače anđeoski glas.