Tuga zaključane kuće

Gvozdeni ključ od nečijeg života, Ispod zemljane saksije se krije, Ili u gomili sasušene trave... Gvozdeni ključ od nečijeg života Možda zakačen na pruću od plota, Ili je paučinom negde obavijen... Na raspalim se drvenim vratima Koja su u plavo bila obojena Kroz pukotine ognjište nazire... Pred raspalim drvenim vratima Možeš da stojiš i čekaš satima Nema tu ničega, osim tišine... Kad gvirneš kroz prozor, ako još postoji Zeleni se paprat na zemljanom podu Na gredi od krova staro gnezdo stoji Kad gvirneš kroz prozor ikonu ugledaš Pocepanu, davno ispalu iz rama Na slomljenom stolu slavila se slava. Zarđala brava na vreme miriše, Okovana od čekanja da je neko pipne... Od nedavne kiše da kapi obriše... Zarđala brava na vreme miriše, Na znojave ruke i kiselo grožđe, Na vime od koze Il' kravice riđe... Katanac od bronze ne sija se više Po njemu se crnilo razaznaje samo Na dodir zaškripi, malo prigušeno Na katancu poruka zabrljana piše Šta je zaključano ne da da saznamo Po njemu se crnilo razaznaje samo... Nalepljene godine vrelina i zima Čuva nešto čega unutra još ima... A ima li nečeg, ako krova nema? I zidova od prikovka, od ispranog blata? Bez tavana i prozora bez ijednog stakla Ima li tu nečeg, ako krova nema...? Čemu brava i katanac, čemu stara vrata? Jedino što još tu živi u vlatima trave U ognjištu prašnjavome neka uspomena. Ili suza skamenjena u tami pepela Čemu brava i katanac kad odžaka nema? Ruševina plače sama pokrivena zovom Kaplju suze preko suvog požutelog lišća Jaka žila starog hrasta temelje joj stisla Ruševina plače sama, a rane sve veće... Ostaće od uspomene samo pregršt zemlje Dok se svuda uokolo rascvetava cveće. Tu su nekad deca rasla, ljubav se vodila, U sobičku ispred naćve majka je mesila, Stara mačka kraj ognjišta umiljato prela, Tu su nekad deca rasla i kačamak jela... Kuću malu čuvalo je tek majušno kuče A sad negde u blizini vučić zajauče... Kad poslednji na put ode, zaključa i vrata Čemu, kada nema više nikog da se vrati? Šta da čuva hladna brava kad nema ni brata Da ponekad u osami nešto progovori? Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci... Izgubi se i nestaše svaki o njem' znaci A i šta će... I ne treba... Ko će da otvori... Nema nikog krov da digne, da vatru razgori. Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci...