Usud

Odavno mi već stojiš pred vratima Ti, sumnjo, kojom sam se osenila Pa me hladnoćom zasipaš satima Nikad me, ni sa čim, nisi zasenila. Uporno me grizeš, moja savesti Za sve dobro što nisam uradila Pokušala si me nekad i zavesti Mojom si se nevinošću sladila. Gle, milosti tražim za sagrešenja Molitvama dušu da preobrazim No u očekivanju otrežnjenja Ponekad i samu sebe porazim. Za glupost vežem svoje krivice Pa se oproštajem na gutljaj hranim Ne pokazujući istinsko lice Lažima otvrdlu sujetu branim. I gutam... I lutam... I ne znam šta sam Dok se u ljusku obmane zatvaram Kukolj mi ne da da bar sad proklasam A ja se i dalje željom zavaravam. Na nebo gledam sa podozrenjem Pitam ga dal se nije ogrešilo Ono mi ukazuje na smirenje Čak mi se jednom i nasmešilo. Još nisam sazrela da izaberem Kakvim ću korakom prema starosti Trudim se da veo ljutnje razderem Da ne bih pala u kandže jarosti. Dok nemo stojim, kraj mene promiču Senke života nepoznatih ljudi A iz tih senki neprekidno viču Krivci, od kojih svaki bi da sudi. Uzalud od sebe budalu pravim I džaba ulažem i sebe i trud Ovo što dobih, to treba da slavim Al mi je teško da promenim ćud. Zato od mene svi nek dignu ruke Ja i onako ne umem da plivam Usud me toči niz oštre okuke Svoje ću rane sama da ušivam.