Za prvu nenapisanu

Neka mi oprosti naš Pero Zubac što ga pominjem u ovoj pesmi Ali me često u gluvo doba zagrle čudni, dosadni nesni Pa mi se nešto suludo piše, a da to nisu rime što mrve A znam da moje Mostarske kiše davno su sprale ljubavi prve... Eh, kad bih znala ko je napisa, pesmu što moja mogla je biti Eh, kad bih znala ko se slovima od moje pesme nadmeno kiti Ne bi mu pero... Ne bi mu pero...Ma nikad slavom sagorelo. Dal' prva pesma, što moja beše postade drugom pesničko vrelo. A moja mladost ne beše behar kojim bih mogla da se zakitim, Niti imadoh ljubavi tol'ko da njome stihove svoje zasitim. Ni moje kiše ne behu modre, ni moja neba nad mostom plačna Moje je čežnje grickalo vreme i ljudska glupost - tamnica mračna. Znam da ne mogu nikada više mlađane dane pesmom da vratim Mladost mi ode a ja posrnuh baš kada trebaše da je ispratim A moje voće nedozrelo, davno su ptice pokljucale U moje stihove zakasnele nisu se gnezdile senice male. Neka mi oproste pesnici slavni što ih uzimam ko primer sebi U svakom od njih ja tražim svoje, a znam da tako trebalo ne bi Pitam se zašto Bog mi podari talenat kojim važna se pravim A ne pokaza prstom na prvu, pesmu kojom ću da se proslavim. Znam da me vreme niz brdo gura i stepenika da nema više Ka nebu pogled upirem često dok krvlju duša kroz srce piše Gde prvu pesmu, nenapisanu, usput olako negde izgubih Te ne zapisah mesto i vreme kad prvi put se nežno zaljubih. No sve to sada pod noge bacam, ono što nisam, ispravke nema Potamneo je moj Sjaj u travi, samo se nižu razočarenja Što nisam bila ničija muza, Svetlana, Vera ili Milena Iako davno čitah Rilkea i put mi beše sjajna i bela. Neka mi oproste naš Pero Zubac, što ga kopiram u ovoj pesmi Njemu je lako, samo je ljubio, a reči tekle kao na česmi A moju prvu nenapisanu otrže neko iz mojih grudi Ne bi mu pero... Ne bi mu pero... Ne bih mu želela da mu ja sudim!