Zdravica mi u grlu zastaje

Rođena sam poprilično davno Otad stvaram životnu etidu Precrtavam jednom crtom ravnom Desetleća ko recke na zidu. Duboko sam zagazila sedmu Čini mi se sećanje me vara Već sam stala na koprenu lednu Od straha mi srce podrhtava. Telo mi je prašini sve bliže Sve se teže baulja i miče Potajno mi neka čežnja stiže Da zauzdam vreme što ističe. Napadaju bolesni pauci da mi mrežu u kosu upletu Na koži se stvaraju klobuci Kao kraste na zdravom detetu. Ali ipak život mi sve draži Ko da mi je sedamnaest i po Novi dan me uvek okuraži Za radost mi daje nadu pritom. Pelcovana mastilom sam rano Još dok učih penkalom da pišem O moj Bože, ne beše to davno Tek onomad kad počeh da dišem. S punom čašom gorke travarice Sama sebi od srca nazdravljam Lečim svoje romantično biće I za sutra ništa ne ostavljam. Zdravica mi u grlu zastaje Više ne znam za sebe šta želim Na jeziku gorčina ostaje Ona nije da se s nekim deli. Sutra, evo postaje već juče U trenutku kad se izgovara A stih može tri veka da vuče Ime onog ko ga sada stvara. I ovaj će da nestane danak Na zapadu već se sumrak stvara Život mi se pretače u sanak A san stvarnost večno zavarava.