Zimski bakabund

(Beše nekad) Kad se odvuče leto, noseći vrele vetrove I za njim poleti lišće žuto ko suvo zlato Pa beli pokriju snegovi, tanke, zelene borove Golomrazica okove, po putu, dosadno blato; Kratki, pospani dani obuku vunene gunjeve Šubare od crnog jagnjeta navuku na smrzle glave Zapale čibuk i tumbe - kroz odžake teraju đavole I raduju se svecima što prave gozbe i slave. Ustaju zorom, da stave, seno već budnim kozama Ugreju rakiju na kubetu, na kome krčka kačamak Usput misle o voćnjaku i neorezanim lozama Lagano meću na sofru, kašiku i drveni čanak. I tek što se dan razdani, sumrak prekrije planine Bakabund zimski se smuca, ne zna kuda sa sobom Kad zamirišu pod krovom, komadi debele slanine Gleda u tanki mesec, hvata se u koštac s teskobom. Svrati u seosku birtiju, za njim se zaključa reza Kraj odžaklije seda i skida grube rukavice Objavi snežnu oluju od koje hvata te jeza Pa zaiska bokal vina od debele konobarice. Ujutru zimski nesmajnik nestaje nekim netragom Od njega samo barica kraj ohlađenog ognjišta Krčmar se žali i plače za izlomljenim krčagom I seća se zimske idile, noćašnjeg pijanog poprišta. Napolju čuju se krici, jata vrana što odleće Iz magle izranja zlatovez kroz nebo što se rumeni Pod strehom lule se tope, čini se - dolazi proleće. Na zemlji, umesto smetova, rosa se mlada svileni.