Živeti hoću i mogu

Život može da bude dobro i loše mesto Nekada vrtovi rajski ali i stratišta često Kroz trnje ili ruže, hodamo s mislima raznim Gazimo puteve tuđe, izgubljeni, s glavama praznim... Oko nas ljudi ko i mi, čudni i nama daleki U borbi sa samima sobom, loši i dobri po neki A ravnodušnost nam uze, ono što dobismo prvo Životnu radost u srcu, i majušno od sreće zrno... A zrno, semence beše, što nam u pupku osta Posle majčine hrane, za život beše nam dosta Dobismo tada i oči da njima gledamo svemir I suze iz njih što kaplju, da njima gasimo nemir... No niko nam tada ne reče da od nas zavisi sve Da sebi gradimo spokoj sa svoje ruke dve Možemo biti hrabri, ponosni, dobrote puni Il kukavice bedne, plašljivi, lenji i crni... Kada se nebo zabeli i sine jutarnja zvezda U susret suncu izleti iz ušuškanog gnezda Otvori oči i dušu, pa ruke pruži кa Bogu Onda uzvikni glasno: Živeti hoću i mogu!