Reč kritike

Svoju novu knjigu poezije U zlatnoj rosi sutona, Ljiljana Tamburić je osmislila kao odgovor svetu u kojem živi i koji nije lako obuhvatljiv, ali poezija može da dosegne do neočekivanih prostora i daljina, može da pomera najteže kamene i da promeni najtvrđe i najopasnije namere… Naravno, ako verujemo u moć poezije. A Ljiljana otkriva tu moć, oprobanjući se na putevima ljubavne, rodoljubive, refleksivne, duhovne poezije, zaustavlja se u poznatom podneblju zavičajnih tema i završava knjigu pesmom Moja mala biografija. Nosim u sebi stvaralačku vatru – kaže Ljiljana u strofi na kraju te pesme i tako nam osvetljava put koji smo zajedno sa njom prešli tragajući za zlatom u rosi sutona… Pamtimo, iz te pesme, da je u pitanju skromna osoba a radna, koja čvrsto stoji na zemlji i poznaje život čak i kroz brojeve jer je radila kao knjigovođa. Pa ipak… okrenula se stvaralaštvu i potražila razrešenje mnogih nepravdi, tegoba i teških zadataka ispisujući misli u stihovima, u zahtevnim rimama kojima je vešta, u pesmama koje nude odgovor… Da li je pronašla odgovor..? Zavisi i od čitaoca. Koliko će neko imati volje, strpljenja i naklonosti prema poeziji i otkrivanju tajni koje ona nosi. Ljiljana Tamburić nastoji da otkrije što više, njen put je osvetljen, a misao potkrepljena poznavanjem značajnih pesnika, u asocijacijama koje nudi poetika Desanke Maksimović, slikovitost stiha i rime Dobrice Erića, pa čak i doživljaj poezije Lorke na neki posredan način, kroz snove i impulse podsvesti… Lirski subjekat pruža priliku i čitaocu da doživi empatiju za drugog čoveka, siromaha koji se podnamiče, a gladan vraća sa slavlja u svoju hladnu kuću, za vojnike koji su ginuli i pucali jer su tako morali, za majku, ženu, čoveka… Poezija jeste lekovita u borbi sa prolaznošću, to je odgovor nebu, ljudima, samom sebi. I ova knjiga to otkriva. U ovom zbiru, autorka je u ciklusima posvećenim rodoljubivoj, ljubavnoj, zavičajnoj i duhovnoj poeziji, iskazala savremeni gradski pejzaž, ali i more, siromašne krajeve, domove i mnoge likove koji će se prepoznati i dalje trajati. U pesmi U ime ljubavi ona otvara bol, traženje, izdržljivost i nadu, na drugoj strani sveta… Ljubav ne odustaje. Poezija je njena potreba, njeno utočište, njen dom. U ciklusu Jedan se takav rodi u sto vekova Ljiljana piše o ljudima koji nisu na meti, a da oni koji aplauzom nisu uvek iskreni. Reči me vode… Reči me uče… Reči me daju snagu… Oni su jedno, a ne pripremljena tišina. I sve što diše ima svoju težinu.