Reč kritike

Šta je to pesma? Da li se pesma sanja? Da li se pesma živi? Da li je pesma život? Može li pesma biti roman? I još hiljadu pitanja pročitaćete u prvoj poetskoj knjizi Ljiljane Tamburić „DAMARI TIŠINE“! I dobićete odgovore na svako od njih. Da Vam, odmah na početku, odgonetnem moj tajni recept za pisanje prikaza. Ja, dakle, pročitam pažljivo poetsku knjigu, odaberem najčešće od tri do najviše pet, po meni najboljih pesama, onda sagledam šta je pesnik hteo da kaže knjigom i to je to! Prikaz je urađen! Ovoga puta to nije bilo tako! Moram Vam priznati da ovako kompletno dobru, čak odličnu poetsku knjigu odavno nisam pročitao. Zato je i moj odabir pesama koje ću citirati ovoga puta bio svestraniji i obimniji. Odabrao sam 19 pesama, skoro trećinu knjige. A o odabranim pesmama neću dodati ni reč, ništa moje. Pesnikinja je sve rekla! Mogu Vam samo preporučiti da iz pesama koje sam citirao u nastavku, sve citate pročitate kao jednu pesmu, jer se mogu i tako čitati… Možda ćete tako i Vi poleteti na krilima poezije. POSLE KIŠE GLEDAMO Kako kapi žedno ljube ulice. Put koji za njima ostaje – da li je dobro ili loše? Kad čovek uđe u sebe nebo se pomera. UNCERTAIN OD UGE AKO SHVATIM Da li sam nekad bila ja? Nečija sreća? I znak dobro poznati. Da li sam tebe čuvala – moja ljubavi – Razapeta duša na granici lave. Između ljubavi i ravnih snova. Pričajući reči koje ne ostaju dugo, i nastane tada jedna pesma nova. SAMO DAMARI TIŠINE Ja sam, zaista, od uvek mislila da o književnom delu, bilo kom delu, ne mogu suditi dok ne prođem sva njegova slova. A da bih shvatila i osetila šta je pisac hteo da kaže, moram krajnje doživljavati da sam pročitano. Da je to tako, prihvata i sama pesnikinja, jer kaže: „Ja kad napišem pesmu to nije moja pesma… Već tvoja…“