Reč kritike

Pred nama je druga poetska knjiga Ljiljane Tamburić Kad zaspi mesec. Ljiljana sama kaže: „Od pre dve godine počela sam aktivno da se bavim pisanjem i učestvovanjem na raznim konkursima sa svojom poezijom i prozom“. I iz bibliografije se jasno vidi da je za kratko vreme postigla zavidan uspeh. Osvojila je brojne nagrade i uspela da objavi dve poetske knjige. Nedavno je na sajtu www.poezija.rs njena pesma Rumena berba proglašena za pesmu meseca februara 2022. godine. Ja sam u recenziji za njenu prvu knjigu napisao: „Da Vam, odmah na početku, otkloni tajni recept za pisanje prikaza. Ja, dakle, pročitam pažljivo knjigu, odaberem najjače tri do najviše pet, po meni najboljih pesama, onda sagledam šta je pesnik hteo da kaže knjigom i to je to! Prikaz je urađen. Ovoga puta to nije bilo tako! Moram Vam priznati da ovako kompletnu, dobru, čak odličnu poetsku knjigu odavno nisam pročitao“. I taj osećaj je ostao i ovoga puta. Ljiljana je samo poboljšala kvalitet svojih pesama. A u ovoj knjizi ih zaista ima podosta, što baš i nije običaj kod drugih pesnika i to joj je po meni veliki plus. Em je kvalitet poezije odličan, em u ovoj knjizi ima 129 pesama… U nastavku, malo ću Vas uvesti u poeziju Ljiljane Tamburić. Logično, knjiga počinje pesmom Kad zaspi mesec. Svi mi, pa i Ljiljana, smo po ceo dan u nekom poslu, nekoj obavezi, nekoj brizi… I Ljiljana je tu noć, kad zaspi mesec, savršeno uhvatila i satkala u svoje rime, da se tu nema šta dodavati. Pesmu treba samo pročitati i iluzija je savršena… KAD ZASPI MESEC U sobi neka čudna tišina, ne da mislima da nađu smiraj. Ni san da svrati ko da se plaši, iz tame vrište: misli i brige... Kad zaspi mesec, ukradi zvezde i svetlost sakrij ispod kože. Kad zaspi mesec, nežno nju rukom da ga sakrijem pod svojim skutem. Ljiljana Tamburić nas na prvi pogled ne stavlja na takva iskušenja. Ona nam svojim pesmama uvek daje jasne odgovore… A da u njenoj poeziji ima svakakvih skrivenih pravaca i tajni, saznaćete kad knjigu pročitate do kraja… Jer Lastavičja pesma – poslednja pesma u knjizi (strana 179) opisuje taj proces u životu, koji je istraživački i presudan za razvoj i opstanak sveta… To je ta večna priča, uvek mladi žude novo sunce, novu slobodu, nove izazove. Jer novo uvek budi nadu. Nadu, ali ne daje uvek. I autorka se nada da će nostalgija učiniti svoje i da će se mladi, kao i laste, jednom vratiti u svoj dom, svoje ognjište.