Reč kritike

Nije nikakvo čudo što je Ljiljana Tamburić u vrhu srpskog pesništva Odmah da kažem, pred nama je peta knjiga kruševačke pesnikinje Ljiljane Tamburić KUTIJA ČUDESA kojom je ona iskoraknula u sam vrh srpskog pesništva. Ljiljana Tamburić je i sa svoje četiri prethodne knjige DAMARI TIŠINE (2021.), KAD ZASPI MESEC (2022.), PESMA MI JE IME (2022.) i U ZLATNOJ ROSI SUTONA (2024.) bila na putu da pronađe svoje mesto u svetu poezije, ali se njena peta knjiga KUTIJA ČUDESA (2025.) definitivno izborila da to mesto bude u samom vrhu srpske poezije. Evo i zašto: Pod jedan, iz Ljiljanine bibliografije (pri kraju knjige se može pročitati) da je prisutna u svim krajevima Srbije sa svojim pesmama i da na baš brojnim konkursima lako osvaja prva mesta. Poznato je da su u članovi žirija u raznim gradovima Srbije, uvek u svakom mestu drugi ljudi. Pesnici, profesori i doktori književnosti, književni kritičari, dakle ljudi koji se u kvalitet poezije razumeju… Ako Ljiljani Tamburić dodele prvu nagradu, to nije slučajno. Kolikogod da je samo žiriranje subjektivna kategorija, moramo prihvatiti činjenicu da su zbog svoje brojnosti i znanja ipak objektivni i da je njihova odluka da je Ljiljanina poezija najbolja zasnovana na činjenicama. Samim tim moja konstatacija sa početka ove recenzije da Ljiljana pripada vrhu savremene srpske poezije postaje opravdana i tačna. I pod dva, brojni pesnici u svom celokupnom stvaralaštvu napišu desetak pesama po kojima ostanu poznati i priznati. Ja volim da kažem da je svako dobar pesnik ako napiše bar jednu dobru pesmu i tako postane prepoznatljiv u svetu poezije. Ali iskreno, to moje pravilo se na Ljiljaninu poeziju ne može primeniti, jer su gotovo sve njene pesme odlične, originalne, sadržajne, sa dosta metafora i pogleda na svet koji nas okružuje, tako da se bilo kakvo izdvajanje i nabrajanje njenih pesama, ne može uraditi ili gotovo nikako. Ja sam još u recenziji za njenu prvu poetsku knjigu DAMARI TIŠINE napisao: „Da vam, odmah na početku, odgonetnem moj (tajni) recept za pisanje prikaza. Ja, dakle, pročitam razmišljajući poetsku knjigu, odaberem najjače od tri do najviše pet, po meni najboljih pesama, onda sagledam da li je pesnik hteo da kaže nešto i to je to! Prikaz je urađen! Ovoga puta to nije bilo tako! Moram vam priznati da ovako kompletno dobru, čak odličnu poetsku knjigu odavno nisam pročitao!“ Ali kako se u recenziji mora izdvojiti i citirati neki stih, ja sam odlučio da u ovoj knjizi izdvojim pesmu po kojoj je knjiga dobila ime i to jednu pesmu iz svakog poglavlja u knjizi, a njih ima ukupno 5. Tu su: Misaone pesme (44); Duhovne pesme (11); Rodoljubive pesme (19); Ljubavne pesme (5); i Pesme sa mešovitom tematikom (21). Naravno, citiraću samo delove izdvojenih pesama jer njih posebno opisivati ne bi imalo šta da poruči. To prepuštam Vama da zaključite kad pročitate celu pesmu… Ipak nu, na kraju ove recenzije, ispisati par rečenica koje su inspirisane baš ovim pesmama i koje će Vam pokazati da je moja tvrdnja iz naslova ove recenzije primerena kvalitetu poezije kakva je Tamburićeva. Svaki je čovek kutija čudesa u kojoj se kriju brojne tajne… Pesnikinja Ljiljana Tamburić nam u svojoj petoj knjizi nesebično otkriva i poklanja sve svoje tajne. Posle tog nesebičnog davanja, ostaje ipak još bogatija za iskustva iz svojih pesama koje nam je poklonila. I tako, reč po reč, lete njene misli o suštini i smislu postojanja i dodiru do nas sa onom suštinom Panta Rei – sve teče. Naravno, razmišljanjem se uvek dođe do zaključka da je život samo jedan i da treba pronaći taj duhovni mir koji nosimo u sebi i spoznati da su sve male stvari oko nas, koje nas okružuju, vazduh, kuća, hleb… u stvari svo blago koje jedino imamo. I da je kuća naša crkva! I onda nastupi „SAMRTNO PROLEĆE“… Umeša se surova istorija, u kojoj su mali narodi prinuđeni da svojim životima brane slobodu. Snena prelaze kuću vaskrsnu pitanja. Zašto smo mi ukleti narod? „U njenom domu u svako proleće davao pomen heroj. A heroji beše, deda i otac, pa muž na bojnom polju.“ Pradeda izgubi glavu na Ceru, deda osta u Albaniji, otac se život ugasi čudno u vlažnom granitnom sanduku. Tek kad dođu teški dani, kad neko kog smo voleli nestane iz našeg života, shvatimo svu apsurdnost naših života i potražimo neko utočište. Pa makar to bila i „KOLIBA U VINOGRADU“. Toplo preporučujem da pročitate knjigu KUTIJA ČUDESA i da u Ljiljaninoj poeziji pronađete ponekad svoje utočište i nečete se pokajati. I saznaćete da je moja konstatacija „Nije nikakvo čudo što je Ljiljana Tamburić u vrhu srpskog pesništva“, sasvim precizna i tačna.